PRŠUTA IZ MAČKATA – SVEVREMENI DELIKATES
2.2.2018.
Kompanija „ZLATIBORAC“, lider u proizvodnji vrhunskih tradicionalnih suvomesnatih specijaliteta, uzela je učešće u 18. po redu „Pršutijadi“, koja je danas svečano otvorena u prestonici pršute – zlatiborskom selu Mačkat. Zlatiborac je kompanija koja ne odustaje od tradicionalnog načina proizvodnje. Uvođenjem svetskih standarda kvaliteta, novih tehnologija i kontrolisanih higijenskih uslova, iskustva predaka porodice Stojanović samo su prilagođena novom vremenu. „Kvalitetna sirovina, vešte ruke mesara, dim suve bukovine i bogomdana klima ovog kraja i danas su osnovni preduslovi za dobijanje vrhunskog kvaliteta i prepoznatljivog ukusa pršute, slanine i drugih delikatesa“ - izjavila je Zorica Gavrilović, tehnolog iz kompanije „ZLATIBORAC“. Ona je naglasila da su u kompaniji dali sve od sebe da se proizvodni kapaciteti i celokupan proizvodni proces usklade sa najstrožim svetskim standardima kvaliteta i bezbednosti hrane, a da se, pritom, ne naruši vekovima čuvana receptura. Svaki segment proizvodnje, od prijema sirovine do isporuke proizvoda, strogo je kontrolisan.
Poslovanjem u skladu sa svetskim standardima kvaliteta - „HASAP“, „HALAL“, „IFS“- omogućili smo da naši kupci u Srbiji, Rusiji, Belorusiji, Kazahstanu, Austriji, Švedskoj, Iraku, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori mogu uživati u ukusu naših proizvoda, istakla je gospođa Gavrilović. Užički i zlatiborski kraj oduvek je bio čuven po dobroj pršuti. Još početkom 19. veka, u ovim krajevima građene su kuće od drveta sa visokim krovovima, takozvane „osoćanke“. Krov je na vrhu imao „kube“ ili „kapić“ na koji je izlazio dim sa ognjišta. Iznad ognjišta bila je postavljena mreža od pletenog leskovog pruća, da filtrira dim, a na gredama ispod krova bilo je okačeno meso koje se sušilo. Tako su, objekat koji je bio namenjen za stanovanje, takozvana „kuća“, i dim sa ognjišta bili iskorišćeni i za sušenje mesa za ličnu upotrebu. Krajem 19. veka u selima užičkog kraja, naročito u Mačkatu, počinju da se grade namenski drveni objekti za sušenje mesa, takozvane „pušnice“ ili „sušare“, čiju smo repliku mogli videti ovde, na „Pršutijadi“, na štandu kompanije „ZLATIBORAC“ - izjavila je Ivana Todorović, etnolog iz Narodnog muzeja Užice. „Sticanjem iskustva u obradi i sušenju mesa počinje veća proizvodnja pršute koja se prvo kiridžijskim karavanima transportovala širom Srbije, a uvođenjem železnice, početkom 20. veka, i do Sarajeva i Dubrovnika. Oduvek se pršuta koristila za posebne prilike i uvek je imala dobru cenu pa je od samog nastanka, kao i danas, bila delikates“ - istakla je ovom prilikom gospođa Todorović.
