Zlatiborac – čuvar tradicije
10.2.2019.
Ako vas početkom februara meseca put navede u Mačkat, selo u podnožju planine Zlatibor, nezaobilazna stanica na vašem putovanju treba da bude porta Crkve Svetog Ilije. Baš tih dana u ovom zlatiborskom selu, nadaleko čuvenom po suvomesnatim delikatesima, okupi se preko dvadeset najboljih proizvođača suvomesnatih proizvoda. Tezga do tezge, porodica do porodice, domaćin do domaćina, jedna tradicija. Ovde se izlažu najbolji primerci goveđe, svinjske, ovčije pršute i stelje, nastali u tami seoskih sušara. Kažu da u Srbiji ne postoji mesto u kom se proizvede više sušenog mesa za godinu dana. Možda je to razlog zbog kog Mačkat nazivaju i „prestonicom pršute“. „Vekovima negovana receptura, vešte ruke, dovoljna količlina soli, dobro suva bukovina, dovoljno jaka vatra i nesvakidašnja ruža vetrova su garant kvaliteta suvomesnatih delikatesa“ – ističu proizvođači. Zasluge za prepoznatljivost ovog sela po, kako posetioci svedoče, najukusnijoj pršuti pripada upravo njima - proizvođačima, majstorima svog zanata. Ipak, jedan od njih, prvi među jednakima, uspeo je da pršutu sa ovih prostora „odnese“ na trpeze širom sveta – „od Stokholma na zapadu do Vladivostoka na istoku“. Kompanija Zlatiborac, čiji se proizvodni kapaciteti nalaze na porodičnom imanju Stojanovića u Mačkatu, plasira svoje proizvode na 11 tržišta. „Kompanija je uspela zahvlajujući činjenici da posluje u skladu sa svim najstrožim domaćim i međunarodnim standardima kvaliteta, čime je zagarantovana bezbednost proizvoda“ – ističu predstavnici kompanije. Zlatiborac danas posluje u skladu sa HACCP, IFS, EAC i HALAL standardom koji, pored Zakona o bezbednosti hrane i pravilnika, garantuju bezbednost proizvoda. U prilog tome govore i brojne zlatne medalje za kvalitet koje je kompaniji dodelilo Nemačko poljoprivredno društvo (DLG).
Kao na svojim počecima, „Zlatiborac“ se ponosno pridružio malim proizvođačima, pružajući podršku životu na selu, negovanju zanata i tradicije ovog kraja, dajući svojim primerom svedočenje da je moguće doći na drugi kraj sveta. Topli kačamak, parče domaće pršute i kašika mladog kajmaka. Duh Zapadne Srbije, zlatovez na jeleku, kožni opanci, planinska kuća, jutarnja izmaglica, miris nagorele bukovine u vazduhu i nesvakidašnja ljubaznost starih domaćina. Baš to je dočekalo posetioce na štandu „Zlatiborca“. Degustirao se kačamak, namirnica koja je, uz suvomesnate proizvode, najčešće jelo na planinskoj trpezi i gastronomska baština ovog kraja. Nekada svakodnevica, kačamak je danas vrhunski specijalitet. „Upotreba ovih proizvoda (suvomesnati proizvodi, kajmak, sir, kukuruzno brašno) bila je posebno izražena u seoskoj ishrani, a danas oni predstavljaju specijalitete u oblasti visoke gastronomije sa karakterističnim osobenostima podneblja u kojima se proizvode. Značajni su kao hrana sa lokalnim oznakama – gastronomska baština. U kontekstu ekspanzije međunarodnog turizma, gastronomske tradicije se tretiraju kao baština koja čini važan faktor lokalnog razvoja“ – izjavila je etnolog Snežana Tomić, koja je posetiocima štanda odgovarala na mnoštvo pitanja o gastronomiji i tradiciji Zapadne Srbije.
